Jedan od najboljih načina da odlazak na posao ili boravak u dnevnoj sobi zamenite za nešto sasvim drugačije mesto je definitivno odlazak u prirodu, odnosno planinarenje.
Da li je planinarenje za mene?
Kao dugogodišnji planinar, mogu da Vam kažem da je planinarenje izvrsna prilika za druženje sa veselim ljudima, mogućnost da upoznate nove kao i da se oslobodite stresa i da popravite san. Sve u svemu, planinarenje Vam otvara ogromne mogućnosti da upoznate prelepe, skrivene predele kako u Srbiji tako i u inostranstvu.
Ono što mene najčešće pitaju je da li sam u kondiciji za tu vrstu rekreacije? Moj savet Vam je da ako ste početnik krenete sa lakšim i manje zahtevnim turama. U svakom planinarskom društvu će Vam objasniti detaljno koje su to ture i koliko kondicije iziskuju. Takođe, ako se odlučite na planinarenje, ne bi bilo loše da nekoliko dana pre izleta krenete sa laganim šetnjama po parku, šumi ili nekom izletištu u Vašem mestu. To je najbolji način da se telo malo “razmrda” i navikne na napor. Sem toga, kardiovaskularni sistem će potpuno drugačije reagovati kada ste aktivni. Po meni, stepenice su Vam odličan način da steknete početnu kondiciju. Nije naravno poenta da šetata stotine kilometara kako biste postali iskusan planinar. Ne, naravno to ne treba da radite. Kako vreme bude odmicalo, sticaćete kondiciju i imaćete snage i za neke malo zahtevnije ture.
Šta poneti u svom rancu?
Što se tiče opreme za planinarenje, nije Vam potrebno ništa posebno. Često ljudi greše pa nose veliki broj stvari sa sobom. Kada dodju do uspona, nisu u mogućnosti da hodaju pa se planinarenje pretvara u agoniju. Nabavite dobru obuću, duboke cipele koje dosežu do iznad članka jer štite zglob. Obuća Vam je najbitnija a uskoro ću Vam objasniti i zašto. Oblačenje mora da bude slojevito jer vreme na planini i otvorenom može da se brzo promeni. Obavezno sa sobom u ranac rezervna majica i čarape.
Naravno, Vaš ranac koji nikako ne treba da bude veliki i težak, obavezno treba da sadrži vodu i to nikako manje od 2 litre. To je jako bitno zbog hidratacije tokom šetnje. Lično, pored svega navedenog nosim u rancu uvek manju čokoladicu, neke nekvarljive namirnice, flastere, papirne i vlažne maramice.
Kakva obuća je najbolja?
Ali vratimo se na deo priče gde sam Vam pomenuo da je obuća najbitnija za planinarenje. Svaki moj izlet sa planinarima sam koristio obuću koja je bila adekvatna terenu ali sam jednom prilikom napravio grešku. Elem, prošlog proleća išli smo na manje zahtevnu turu po Homoljskim planinama i teren je bio blago talasast. Ni do danas ne znam zašto sam koristio patike za ovaj izlet, ali dešava se i to. Bila je pozna jesen, okolina je poprimila prelepu žuto bakarnu boju, temperatura je bila idealna za uspon. Društvo je bilo veselo, nasmejano i uživali smo u pričama, dogodovštinama starijih planinara.
U jednom trenutku, potpuno neočekivano, desno stopalo mi je skliznulo u rupu koja je bila prekrivena travom i koju ne bih primetio ni da sam gledao. Bol koji je prostrujao kroz telo je bio užasan. Istog momenta sam pomislio da sam polomio zglob jer sam potpuno uvrnuo desno stopalo. Hladan znoj me je oblio i bio sam potpuno bled. Shvatio sam posle par trenutaka da nije došlo do frakture ali oslanjanje na desno stopalo je bilo više nego otežano i bolno. Da ne pominjem da je grupa bila velika a planinarski dom prilično daleko. Nekako sam uspeo da savladam bol koji je vremenom postajao sve nesnosniji.
Čim smo stigli, prišla mi je starija gospodja kojoj sam objasnio šta mi se desilo. Pogledala mi je stopalo i rekla da nema preloma. Predstavila se kao dr. Milica i to mi je dalo neku sigurnost i nadu da će biti sve dobro. Pogledala me je malo sa nepoverenjem i pitala da li bih probao nešto što bi moglo da mi odagna bol i otok koji je sada već bio prisutan. Bio sam sumnjičav ali pomislih šta mogu da izgubim ? Gore da mi bude ne može.
Doktorka je izvadila iz svog ranca dva mala srebrna predmeta u obliku srca, tako mi se činilo barem. Svaki je postavila na različitu stranu zgloba i fiksirala poklopcem za čarapu. Posle nekoliko minuta osetio sam čudno strujanje u nozi. Pitao sam šta se dešava, ona mi je odgovorila da je to normalna reakcija i da ne brinem.
Zglob je bio prilično natečen i crven. Moram da priznam da se bol javljao u talasima a da je period bez bola bio sve duži. Doktorka me je obišla sa pitanjem kako se osećam a ja sam odgovorio da je bol mnogo manji nego ranije. Objasnila mi je da “lutajuće srce” kako ga je tada prvi put nazvala radi svoj posao i da ću do ujutru biti kao “nov”.
Bio sam siguran da ovaj komad magnetnog nakita ima efekat na trenutnu povredu. Dok sam odmarao, pronašao sam na telefonu sve o blagodetima magnetne terapije i saznao da je upotreba magneta u potpunosti bezbolna i vrlo jednostavna za primenu. Ako koristite neku vrstu terapije, terapija magnetnim nakitom može bez ikakve bojazni da se kombinuje sa magnetnom.
Moram da Vam kažem da sam ujutru ustao mnogo lakše nego dan pre kada sam se povredio. Bol nije u potpunosti nestao, ali otok jeste! Oslanjao sam se na stopalo, i to celom težinom. Prespavao sam sa lutajućim srcima koja su mi pomogla da noć prođe bez buđenja i bolova.
Od tog dana, svi koji me pitaju šta da ponesem u svom rancu od obaveznih stvari, nekoliko puta ponavljam da minimum dva "lutajuća srca" budu neizostavni deo.
Jer, nikad se ne zna! Možda neće Vama trebati ali nekome od planinara uvek može da pomogne.
Нема коментара:
Постави коментар